СЛАЂАНА МИЛОШЕВИЋ
МУШКА ЖЕНА
Била је и остала јединствена појава у чијој се музичкој каријери дугој тридесет година нашао простор и за друга интересовања. Слађана Милошевић ме је повела на чудесно путовање кроз њену музику, друштвени и политички рад, књижевност и делић приватног живота
Недавно је објављена компилација њених хитова, Фантастично путовање, дупло издање ЦД и ДВД са 30 нумера. Та својеврсна ретроспектива музичког рада била је узбудљиво искуство јер је требало пронаћи снимке емисија у којима је Слађана учествовала.
- Требало је копати по архивама, тражити спотове. РТС је обрисао више од 1200 мојих ТВ наступа. То је моја лична, велика трагедија, а мислим да је уједно и губитак дела традиције времена у коме живимо.
Зар је избрисан и шоу програм који је награђен у Монтреу?
Да. Чак и тај програм који је добио гран при свих телевизијских емисија са првом применом компјутерске графике и уношењем других новина. Сачувано је само шест-седам мојих нумера. Остало је прикупљено из приватних архива. Неке нумере су чак пребациване са ВХС формата. Најстрашнија казна за уметника је уништити његов рад, што се управо мени догодило.
Тих година сте сарађивали и са Оливером Мандићем. Како је до тога дошло?
Оливер је једном јавно рекао - Да тебе нема, ја не бих постојао. Наговорила сам га да отпева Љуљај ме нежно, песму коју је за мене компоновао, на текст Марине Туцаковић. Иако је био фантастичан пијаниста, сматрала сам да је неопходно да нешто предузме како би од музике имао користи. Моја идеја је била да осим свирања клавира, почне и да пева. Оливер је некако пристао да песму коначно отпева, али су тада наступиле даље препирке и убеђивања. Мислим да је једном у мојој кући провео 24 сата док сам покушавала да га убедим да је имиџ веома важан и да тиме треба да се позабави. Предложила сам му да се појави нашминкан, у женској гардероби. Иначе су се, по мојој жељи и замисли, уз њихово драматично неодобравање, сви чланови моје групе шминкали, фризирали и фарбали косе. Предложила сам Оливеру уметника Косту Бунушевца. У том периоду је почела синтеза различитих уметности, чиме су постављене основе новог шоу-бизниса.
Како вам изгледа ово што је Оливер, после дуге паузе, снимио са Цецом Ражнатовић?
Не знам ништа о томе, али ми је драго да било шта у уметности ради. Оливер је изузетно талентован музичар.
Да ли сте нешто ново снимили са братом Гораном кога се сећамо као певача групе Генерација 5?
Ми смо већ три песме компоновали заједно. Снимили смо два дуета, композицију Доста је суза и Једном ће неко морати све да опрости која је изашла на његовом албуму Да ли мислиш још на мене. Заједно смо писали композицију Под златним сунцем Србије, за коју сам написала аранжман и оркестрацију за симфонијски оркестар и хор, иначе моје прво дело тог типа. Написати оркестрацију за 36 инструмената обиман је и тежак процес који је трајао годину дана. Под златним сунцем Србије је само део пројекта сусрета свих Срба света, организације Арс ет Норма коју предводим и на чијој реализацији годинама радим.
Планирате ли наступ уживо?
Мојих наступа има, али не и великих концерата каквих је било раније. Концерт је такође део неиспуњеног уговора са РТС-ом који је у целости требало да се реализује још пре неколико година. Опет се враћамо на моју неподобност, бављење друштвеним радом и покретање процеса који нису пријали великом броју оних у чијим рукама је моћ. Медијски могули су повезани са спонзорима и тако се круг за „неистомишљенике" попут мене, затвара.
Како је могуће да вас нису спонзорисале велике фирме?
Никада нисам била на „позитивној" листи. Све велике компаније су одбиле спонзорство мојих концерата о чему чувам писмена сведочанства. Ми смо разједињено друштво са уским групама које штите своје интересе. Недостаје нам способност сарадње и комуникације унутар колектива. Да смо на вишем ступњу колективне интелигенције, били бисмо далеко напредније друштво.
Зар вам није помогло ни то што сте четири године били у Министарству културе?
Од 1999. године залажем се за формирање стратегије културног развоја и то је део мог рада при Министарству културе, где сам волонтирала као координатор. Иницирала сам формирање Антипиратске комисије, али и Музичке уније која би штитила интересе музичких уметника. Под покровитељством Министарства културе, 2005. године основала сам и председавала Координативним телом музичких, филмских, софтверских и издавачких организација које је окупило најзначајније представнике ових области. Циљ организације је био идентификација проблема, рад на законодавству, образовању и сарадња са државом. У складу са основним начелима демократије, желела сам да се изборимо за боље услове живота и рада и да постанемо друштво у коме ће се индивидуа осећати сигурно, имати подршку и признање за свој рад. Међутим, моје иницијативе су појединци углавном гледали да оспоре.
Како су вам се супротстављали?
Доживела сам право насиље. Једном је интервенисала полиција када су неки од чланова једног од одбора покушали да се физички разрачунају са мном. Моја тераса, од неких осам и по метара, исписана је на спољашњој фасади слоганом Вива ла пиратериа, висине пола метра! Натпис нисам обрисала - нека стоји као сведочанство!
Зашто то радите?
Можда сам ослобођена од потраге за материјалним добрима. Човеков оптимум је задовољење основних животних потреба. Све преко тога је вишак. Уједно је легитимна и људска потреба за поседовањем, али ја се борим за друштво у коме ће основне потребе сваког појединца бити задовољене. Не за друштво разлика и екстрема у којима ће једни копати по кантама и убијати се, пошто немају шта да једу, а други бити безобразно богати. Ми имамо најбезобразнију и најнепоштенију економску елиту на целој планети. Упознала сам бројне богате људе и знам како размишљају. Наши богаташи не дају никоме ништа. Ако већ хоће да имају и владају, морамо их научити племенитости, ако треба и путем закона.
Имали сте идеју да је могуће створити сасвим ново друштво. Како сте то замислили?
Желим да развијемо сопствену економију и сопствена предузећа. Како? Србија је препуна новца који лежи неискоришћен на књижицама и у сламарицама. У Америци сам се бавила брокерским послом, управо у области оснивања нових компанија и корпорација. Домаћим, сада мртвим капиталом, треба да се оснивају нова предузећа, где би акционари били власници оснивачи. Новац не сме да лежи. Сваки динар мора да направи још један динар! На овом постулату се заснива западна економија. Могли смо, и још увек можемо, да направимо своју софтвер, хардвер индустрију, производњу хране, намештаја... онога у чему имамо традицију или је тек започињемо. Можемо све сами да изградимо и будемо владари сопствене судбине.
Да ли сте по том питању били идеалиста?
Бити идеалиста је најпозитивнија особина коју човек може да има. Ако нема наде, нема ни остварења замисли. Ако нема идеала, нема ни будућности. Неко мора да има визију будућности како бисмо даље напредовали. За себе кажем да сам „идеалиста који производи резултате". То је кључ, јер ако седите и маштате и ништа не чините, онда је то нешто сасвим друго - ви сте маштар, филозоф идеалиста. Моја форма идеализма јесте постављање циљева који су оствариви.
Мало је познато да сте аутор филма о Николи Тесли. Како сте се прихватили тог посла?
Никола Тесла је задивљујућа личност. Лако је пронаћи инспирацију у његовом животу и раду. Проучавајући податке, пронашла сам многе сличности са својим животом и пореклом. Потичем из фамилије у којој се многи баве научним радом. Мој прадеда Никола Вулић био је проналазач. Једна београдска улица по њему носи име. И мој деда, предавач на Технолошком факултету, био је проналазач. Његов изум је био специфична техника бојења текстила. Мој тата, инжењер геодезије, створио је рељефне карте. Никола Тесла ме је природно занимао од детињства и његови изуми су ми били познати. Пре три године, док смо у Народном позоришту припремали Светосавску академију, пришли су ми представник Теслиног меморијалног друштва из Америке и председник Теслиног друштва из Београда. Затражили су помоћ око организације прославе 150 година од рођења Николе Тесле, пошто су безуспешно обилазили државне институције. Искористила сам све своје ресурсе и успела да ме неки ипак чују. У фебруару је основан одбор коме сам понудила организацију програма Свечане академије, 10. јула, на дан Теслиног рођења у Сава центру у продукцији Арс ет Норма асоцијације. У марту је одржан још један састанак и више није било позива. У јуну сам ипак била обавештена да је мој пројекат прихваћен, да би затим установили да је избор без тендера, нелегитиман. Потом је оформљена комисија са задатком да одабере најбоље решење.
И, је ли то урађено?
Одједном се појавило 20 понуђача. Почели су и политички притисци од неких из старих структура са којима сам се раније сукобљавала. Последњег дана конкурса, доведен је у питање мој полугодишњи рад. По одлуци комисије, позориште „Бошко Буха” добија пројекат и средства. Њихов програм није био сценаристички решен, те су ме после пар дана позвали са предлогом да се академија реализује по мом сценарију, а продукција програма подели на наше две организације. Пристала сам да мој вишемесечни труд не би био узалудан. Али, доживела сам јос једно разочарање: РТС ме није потписао као сценаристу целокупне академије. Била сам веома љута.
Али је зато ваш филм имао велики успех.
У оквиру академије приказан је мој двадесетоминутни филма Открића који говори о животу и раду Николе Тесле. Филм је касније, у оквиру представљања Србије, месец дана приказиван у Стразбуру на годишњем заседању Парламентарне скупштине Савета Европе, а затим и у Музеју електротехнике у Милузу. Месец дана је приказиван у Паризу у Српском културном центру. Данас се редовно приказује у музеју Николе Тесле у Београду. Преведен је на француски и енглески језик. И, замислите, о томе у нашим медијима није написана ниједна реч.
Пишете и књиге. О чему оне говоре?
Већ годину и по дана приводим крају рад на књизи под називом Мушка жена, фактографској студији о улози жене, од настанка митолошке и религијске свести кроз цивилизације. У другом делу књиге посматра се улога жене у контексту модерног времена. Осим ове, завршавам још две књиге. После издавања Мушке жене, намеравам да снимим неке од композиција које сам у протеклим годинама написала.
Ваш креативни живот као да је сузио простор за приватни живот. Да ли сте то одлучили или су се ствари једноставно десиле?
Првобитно је била случајност. Чак сам била веома несрећна што сам као веома млада девојка све своје време принудно посвећивала професији, путовањима, сусретима, наступима. Мој живот је практично протекао у раду. Сметало ми је што сам била лишена свих задовољстава и искустава доступних мојој генерацији. Док су се сви забављали по дискотекама, журкама, ја сам била на важном састанку, морала да мењам концепције рада дискографских кућа, бавила се законима, друштвеним проблемима, променом власти, летела са континента на континент, упознавала и била приморана да будем у друштву људи који често нису били нимало занимљиви.
Да ли сте се некад покајали што нисте пристали да будете „само жена"?
Никада себе нисам доживљавала као незаштићену, нежну женицу која ће се крити иза мушкарца. Не видим себе у тој слици. То би било одрицање од сопствене личности.
Аутор:
Зорица Марковић
Извор: Магазин СТИЛ
У Кући краља Петра представљена књига
ЦИВИЛИЗАЦИЈА И ЖЕНА
21. Септембар 2012.
Књига Цивилизација и жена – Мушка жена уметнице и рок певачице Александре Слађане Милошевић представљена је у четвртак 20. септембра у Кући краља Петра у Београду.
О књизи су говорили: Петар Арбутина, Наталија Мићуновић, проф. др Жарко Требјешанин и ауторка.
Слађана Милошевић је уз промоцију прве књиге прославила 35 година уметничког и креативног рада. Књига је енциклопедијско дело написано у два тома, на 1.726 страница. Подручје рада, истраживања и личног интересовања ауторке биле су области психологије, митологије, религије, историје, филозофије, социологије, уметности, антропологије, етнологије и њима сродних дисциплина.
Цивилизација и жена хронолошки прати судбину жене кроз историју дугу неколико хиљада година, од древних цивилизација Месопотамије, Египта, Индије, Јудеје, Грчке, Рима, преко Византије, средњег и новог века, све до модерног и постмодерног доба. Друштвена улога, лични домети жене, психолошки и стваралачки напредак, достигнућа у многим областима, као и природа жене, разоткривају се кроз митове, религију, уметност, филозофију, науку.
„Једанаест година сам радила на овој књизи, а она прати однос према женском принципу, од настанка митолошке и религијске свести до појаве психолошки и социјално интегрисане жене новог времена“, рекла је Слађана Милошевић.
Ауторка сагледава и износи сведочанства о учешћу жена, не само у цивилизацијским периодима већ и транскултурално, пратећи утицај жене на развој људских заједница различитих структура и порекла. Водећи нас кроз историјска раздобља, у намери да ревидира историјски и онтолошки допринос жене, ауторка наводи значајна дела жена и њихове појединачне биографије.
Теза коју књига прати јесте неправда према историјски обесправљеној жени, а ауторка напомиње да је наша садашњост повезана с прошлошћу, а сва наша сазнања део су целокупног знања људске врсте, док стотине жена са страница ове књиге чине део њеног и свих наших живота.
„Историја човечанства се сажима у свакој јединки, а историја жена се сажима у свакој жени. Мушку жену сам писала да бих разумела и пропутовала тај архетипални, заједнички унутрашњи свет“, каже ауторка, нудећи аналитичко тумачење мушко-женских односа и родног сукоба који, како сматра, цивилизацију држи у замци неспоразума и деструкције, имобилишући човекове потенцијале.
Циљ ове књиге јесте да помогне афирмацији жене и побољша односе међу половима. За то је, према речима ауторке, потребно редефинисати родне улоге и променити уређење будућег друштва.