ФАКУЛТЕТ ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ 1937–2012
Поглед у књигу
ФАКУЛТЕТ ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ 1937–2012
саиздаваштво са Факултетом ликовних уметности
прво издање, 2012
20 х 27,5 цм
288 стр.
броширан повез
ћирилица
ISBN: 978-86-519-1667-3
Пуна цена:
2.750,00 ДИН

Цена на сајту:
99,00 ДИН + (трошкови доставе)


Књигу тренутно не можете наручити од нас.
Академија ликовних уметности у Београду основана је 1937. године, а од 1973. године ради као Факултет ликовних уметности. Tоком седам деценија постојања Факултета, редовне студије завршило је 2419 а постдипломске студије 1071 студент. Од оснивања до данас, у наставним процесима учествовало је преко 120 најугледнијих уметника са ових простора, од којих су 15 постали чланови Српске академије наука и уметности (Тома Росандић, Љуба Ивановић, Мило Милуновић, Сретен Стојановић, Зора Петровић, Петар Лубарда, Иван Табаковић, Марко Челебоновић, Недељко Гвозденовић, Љубица Сокић, Ђорђе Андрејевић Кун, Стојан Ћелић, Младен Србиновић, Радомир Рељић и Никола Јанковић). Иако Факултет припада групацији млађих високошколских установа овог типа у Европи, веома брзо је стекао углед, јер његов рад представља само наставак институционализованог уметничког школства у Србији, које је организованије почело да делује у другој половини 19. века.
 
Оснивачи и први професори АЛУ Петар Добровић, Мило Милуновић и Тома Росандић су били школовани у иностранству (Париз, Беч, Фиренца, Минхен, Будимпешта) и својим искуствима утемељили су Београдску aкадемију по узору на светске школе тог типа, али преузимањем само неких техничких и организационих искустава, пре свега у атељерском систему наставе. Од самог почетка, организација наставе одвијала се на три одсека: Сликарском, Графичком и Вајарском.
 
Потреба за отварењем Академије ликовних уметности (до тада се едукација уметника обављала у Уметничко занатској школи која је укинута 1937. године), јавила се као потреба да се савремена схатања ликовности брже, опсежније и квалитетније уносе у нашу уметност. О уметничкој ситуацију 30. година у време отварања Академије, проф. Зоран Павловић 1987. године пише у предговору каталога изложбе професора ФЛУ одржане поводом прославе педесетогодишњице оснивања: “Постојао је и из Париза се као преовлађујући ширио појам модерности који је подразумевао постимпресионистичку, фовистичку-експресионистичку и дакако кубистичку скалу феномена и схватања смисла и значења ликовног дела. Код нас су се ту уплитале локалне примесе – склоност ка неком поетизованом реализму, грађански однегованом укусу, ка лепој визуелности и зрачењу пиктуралне материје. Оваква схватања модерности уз неизбежни обол степену ликовне свести саме београдске ликовне средине, нужно су дух Школе упућивали ка извесном облику традиционализма који треба схватити у оном лепшем смислу речи, што практично значи – не механичко преузимање готових пластичких решења и репертоара форми које су изгубиле своју временску актуелност, него једно суптилније трагање за оним што из традиције још увек може плодотворно да зрачи, било на плану општих пластичких појава, било на терену методологије ликовне едукације“.
 
На оваквим темељима је изграђивана физиономија Школе, али са увек присутном свешћу о могућој фосилизацији програма, што је избегавано постојаним напорима професора да одрже једно динамично стање, које попут живог организма реагује на захтеве времена. Равномерно обнављање наставног кадра из редова завршених студената Академије/Факултета, је карактеристика ове мудре стратегије.
 
Прва група дипломираних студената Академије примљена је 1949. године за асистенте. Њихова младост и елен удружена са искуством и знањем предратних професора, учинило је да Академије крене крупним корацима напред. Током шездесетих година и процвата београдске апстарактне уметности, примљени су у наставнички колектив представници ове уметничке оријентације, да би таква пракса којом школа у целини исказује слух за најактуелније мене уметности била настављена и у следећим деценијама, када су за сараднике примани представници „нове фигурације“ или још касније, „новог експресионизма“ а деведесетих и нове београдске скулптуре. То никако не значи да су тим цикличним персоналним обнављањима Академије били обухваћени само репрезенти доминантних поетика. Одређене маркантне уметничке личности чији се рад није уклапао у неке од тих основниих уметничких стремљења, укључивали су се у наставу ФЛУ у својој пуној уметничкој и животној зрелости, и доприносио богатству поетика које се негују од оснивања на Академији /Факултету.
 
Најкрупнија смена генерација одвила се између 1987. и 1990. године а уз проширење просторних капацитета (нова зграда Сликарског одсека и адаптација Вајарског одсека) допринеле су припремама Факултета за трансформацију програмску и организациону којом би се створили услови за едукацију уметника који ће стварати у 21. веку.
 
Увођење предмета Интермедијске уметности као првог корака ка фомирању новог одсека, са истим називом, уписивањем прве генерације студената који студирају по новом студијском програму, по Болоњској декларацији (шк.2006/07.), оживљавањем међународне сарадње у свим облицима / интернационалне изложбе, радионице, колоније, размена професора и студената са нашим старим и новим партнерима, указује на интензитет напора да се пронађе нова физиономија Факултета ликовних уметности у Београду после седам деценија његовог постојања.
 
Настава се одвија у пет зграда Факултета. Студентима је на располагању богата библиотека, излагачки простори Галерије Факултета и Галерија Излози. Део високошколске институције Факултета ликовних уметности у Београду су и две посебне организационе јединице – Центар за графику и визуелна истраживања и Ливница скулптура у оснивању.