Коста Чавошки
Коста Чавошки (26. октобар 1941, Банатско Ново Село, Југославија, окупациона зона Нацистичке Немачке) је српски правник, теоретичар права, професор Правног факултета Универзитета у Београду, академик САНУ и члан Сената Републике Српске.
Биографија
Рођен је 26. октобра 1941. у Банатском Новом Селу. Правни факултет у Београду завршио је 29. јуна 1964. године с просечном оценом 9,85, магистрирао на истом факултету 1969. године, а докторирао 1973. Почетком 1970. године изабран за асистента на предмету Увод у право.
Марта 1973. године осуђен на пет месеци затвора, условно на две године, због критике Уставних амандмана из 1971. и подршке професору Правног Факултета Михаилу Ћурићу. Потом је 31. децембра 1975. године једногласном одлуком Наставно-научног већа избачен на улицу због тзв. морално-политичке неподобности.
Добрица Ћосић у својој књизи Пишчеви записи 1981—1991, на сто двадесет другој страни, о Чавошком пише: "Најхрабрији и највреднији опозиционар из наше групе, јака и морална личност и способан правник". Њих двојица су 1984. заједно написали програм делатности Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања.
Један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке.
На Правни факултет је враћен тек 1. јануара 1991. године у својству редовног професора. Крајем 2003. године изабран је за дописног члана САНУ.
Члан је Српске радикалне странке и оснивач некадашње Српске либералне странке. Такође је и члан Тима за одбрану Радована Караџића пред Међународним кривичним судом за ратне злочине у Хагу. Коста Чавошки је члан Сената Републике Српске од 1996. године.
Српску либералну странку Чавошки је основао заједно са неколико виђенијих чланова који су иступили из Демократске странке, а међу којима су били Никола Милошевић и Саша Петровић, режисер. Странка је била монархистички опредељена и залагала се за враћањe монархије као облика владавине, рехабилитацију свих политичких осуђеника, обележавање имена свих погинулих Срба у прошлом веку, затим за подизање споменика страдалим Србима, као и за отварање канцеларије при Влади Србије, која би се бавила страдањем Срба у прошлим ратовима.
Радови
Поред већег броја чланака објавио је следеће књиге:
• Филозофија отвореног друштва. Политички либерализам Карла Попера (1975)
• Могућности слободе у демократији (1981)
• Уставност и федерализам. Судска контрола уставности у англо-саксонским федерацијама (1982)
• Страначки плурализам или монизам (1983), коаутор Војислав Коштуница;
• О непријатељу (1989)
• Револуционарни макијавелизам (1989)
• Тито – технологија власти (1991)
• Слободан против слободе (1991)
• Право као умеће слободе. Оглед о владавини права (1994)
• Увод у право I. Основни појмови и државни облици (1994)
• На рубовима српства (1995)
• Устав као јемство слободе (1996)
• Увод у право II (1996), коаутор Радмила Васић
• Затирање српства (1996)
• Лутка у туђим рукама (1998)
• Хаг против правде (1998)
• Од протектората до окупације (1998)
• Апсолутна и ублажена правда у Есхиловој Орестији (2001), коаутор Мирјана Стефановски.