Књига која је пред читаоцем представља покушај да се поводом Двадесет трећег међународног конгреса византолога (Београд, 22–27. август 2016) у једном колико аналитичком толико и синтетском прилазу свеобухватно прикаже одсјај византијског прототипа у српској култури средњег века и познијих времена.
У овом контексту подразумева се не само рецепција византијских узора него и њихово креативно прилагођавање потребама српске средине. Другим речима, основна концепција била је да се прикажу – у целини и у детаљу – резултати прожимања византијског (преузиманог) и српског (аутохтоног) историјског миљеа, укључујући и културне везе са Западом.
Ова тематика, колико год била сазнајно блиска познаваоцима историје, заслуживала је да поводом светског сусрета византолога буде целовито обрађена на начин на који то досад није покушавано, уз учешће свих генерација истраживача. Велики број посленика одазвао се изазову да се овакав циљ оствари. Радује то што ниједан од аспеката ове тематике није остао недотакнут.
Нажалост, несрећним стицајем околности које се, и поред свих напора, нису могле избећи онемогућена је највећим делом првобитна идеја организатора конгреса да ова публикација добије визуелни и материјални ослонац у пратећим изложбама. Утолико је потребније да реч с којом ће се читалац сусрести постане значајнија садржином, сликовитија изразом, убедљивија аргументом. Ако ово дело заиста одговори реченим захтевима, биће то захваљујући многим ауторима свих специјалности и његовим приређивачима, који су сви уложили неизмеран труд и изузетно велико знање да читав подухват са успехом буде приведен крају.
Љубомир Максимовић