Антологија српског дадаизма представља
избор из српске авангардне књижевности, тачније оног њеног сегмента који аутор
тумачи дадаистичком поетиком. Бројне дадаистичке литерарне творевине одликују
интертекстуалност, полиморфност и метајезик, а продукт тога јесте метатекст.
Штиво је жанровски разноврсно: ту су песме, поеме, приче, новеле/романи, драме,
филозофија, дактилокарикатуре, антирекламе, памфлети, манифести, теоријски
текстови / есеји.
Дада је себе прогласила „антиуметничком,
антилитерарном и антипоетском“. Њено окретање ка естетици ружног, ка порузи,
пародији, сатири, погрди, апсурду, водило је ка субверзији, па и деструкцији
дотадашњих постулата уметности, културе и цивилизације. Кључни аутори који су у
овој антологији заступљени јесу Драган Алексић, Бранко Ве Пољански и Љубомир
Мицић. Појаву потоње двојице, браће Мицић, Тодоровић објашњава амбивалентним
везама Алексића с њима, као и онима између зенитизма и дадаизма. Часопис
Зенит послужиће, заправо, као одскочна даска за промоцију Алексићевог
дадаизма. Од осталих битних актера српске авангарде у Антологији се
појављују Михаило С. Петров, Петар Палавичини, Бошко Токин, Раде Драинац, Мони
де Були, Ристо Ратковић и Станислав Винавер.
Срж онога што аутор подводи под српски дадаизам
објављена је у кратком временском периоду, од 1921. до 1923. године. Главни
извори били су часописи Зенит, Дада-Танк, Дада Џез,
Дада-Јок и Зенит-Експрес Дада-Јок 2. Антологија српског
дадаизма обухвата готово све оно „најавангардније“ у српској књижевности
двадесетих година прошлог века што има везе с дадаизмом, пре појаве надреализма.