Oва антологијска едиција није само слика писања на теме Првог светског рата, већ и својеврсна злехуда историја Србије, историја српске књижевности, повест променљиве рецепције дела српске књижевности и историја самих писаца који су у том бурном веку учествовали. Међу писцима Антологијске едиције се налазе један председник Савезне републике Југославије (Добрица Ћосић, који је био и партизан), један ректор Београдског универзитета (Стеван Јаковљевић), један четник и писац првих закона четничког покрета (Драгиша Васић), један писац Недићевог Новог времена и бегунац после Другог светског рата (Станислав Краков), политички емигранти који су одбили да се врате у Југославију (Растко Петровић и Милош Црњански, који је био војник Аустроугарске војске), те међуратни писци који су се уклопили у титоистички режим (Станислав Винавер, Иво Андрић), по чему се може закључити да ће едиција представљати велики допринос схватању читаве српске књижевности и њене улоге у три српска друштва (Краљевине СХС и Краљевине Југославије, СФР Југославије, и посткомунистичком времену) коју је играла.