Зар до сада у нашој култури нисмо имали ниједну ангелолошку студију? Несхватљиво, а истинито: нисмо. Толико анђела, анђеоских тропа, ангелолошких фигура у европској и нашој литератури, толико пута је неки од њих дотакао наше лице, кожу, наше биће, а о њима – теоријски и чињенично – ни слова. А онда много више од „слова“, цела студија. И то не само хуманистичка, филолошка, литерарно теоријска, него истовремено и културолошка и теолошка. И то не теолошки „крута“ и „скучена“, каквима смо као култура склони, колико теолошки отворена фигурацији сакралнога као фигурацији хуманистичког, и обрнуто. И то у смислу теохуманистике коју никако ни академски ни теоријски да заживимо. Скоро да нема песника који се није обратио анђелу, ослушнуо га, видео га као „сапатника“, „гласника“, „посредника“, „утеху“, „љубав“, „искупљење“, „откривење“, „смрт“, као свој алтер его; од средњег века до данас нема српског песника који није већ неком анђелу у руке предао своје стихове, јер само анђели могу понети и сачувати крхкост песничке речи: у противном би се распала, као што цела историја певања опстаје по цену сопственог распадања. Прелеп парадокс: историја српске поезије као историја анђела. Јер, теолошки, анђели немају историју. Имају ли је песници, поезија? У онтолошкој, хуманистичкој и културолошкој сливености овостраног и оностраног, Књижевна ангелологија Ђорђа Ђурђевића не долази из историје него из будућности. Она већ живи своју вечност, као вечност поезије, људскости, теологије, текста, мишљења, као перо анђеоског крила које пада не на овај, него са овог на онај свет. Проф. др Драган Бошковић'
прво издање, 2023, 15 x 22 цм, броширан повез, ћирилица, ISBN 978-86-519-2972-7