Студија Миленка Мисаиловића о естетици српске усмене еротске поезије. Хумором у духовитим еротским умотворинама, наш народ је одискона откривао мудрост своје патње и филозофију свог постојања.
"ЦАКА, цака, даће свака/ И та сека до тебека", или: "Ој, ти снашо из Кањиже/ Примакни се брати ближе/ Да ти брата ноне диже" - примери су јединствене српске народне еротске лирике, која је настајала истовремено са у свету хваљеном српском епском поезијом.
Детаљну анализу ове врсте стваралаштва представио је угледни драмски писац и позоришни редитељ Миленко Мисаиловић у недавно објављеној књизи "Комика и етика народне еротике - По Вуку Караџићу и осталим изворима", у издању "Службеног гласника".
Хумором у духовитим еротским народним умотворинама, наш народ је одискона откривао мудрост своје патње и филозофију свог постојања, истичући слободу као меру свега, рећи ће Бранислав Бане Јовановић у уводу овој књизи. Вук Караџић, иначе, за живота није штампао сакупљене еротске "поскочице" и "особите пјесме", а то је учинила тек САНУ 1974, издавањем књиге пете књиге "Српских народних пјесама", али "само за научну употребу".
Тумачење свих аспеката народних еротских песама аутор је поткрепио многобројним цитатима, па тако наилазимо и на стихове: "Иде киша, бели снег/ Слађа п... него мед!", "Подај Боже да ми дика може", "Ој девојко, срце моје/ Кад ти видим сисе твоје/ Дреше ми се гаће моје", "Ђевојка се у кошуљи гизда/ Види јој се кроз кошуљу п....", "Иди, секо, у тај шаш/ Намести се ко што знаш!/ Нећу доћи да ме знаш/ Већ ћу доћи да ми даш"...
У предговору овој књизи Милован Витезовић истиче да толику еротску раскош није имао ниједан народ на свету. Етика је код народа одржавала српску националну свест, а еротска лирика је била истрајна и непрекидна свест о обнови народа и позив на њу. Српска народна еротика је, каже Витезовић, ненасилна и чедна, а Мисаиловић је први који се бави њеном естетиком. Он је појмио еротску мудрост свога народа и представио га у најбољем еротском светлу - у ком су обриси и контрасти народних карактера.
Значајан део ове студије посвећен је анализи "срамотних поскочица" које су младићи и девојке, сасвим слободно, гласно и јасно, узвикивали у народном колу, а које се ван њега нису смеле ни поменути. Ту су и стихови: "Ој ђевојко врућа варенико/ Умријећу, не удроби у те", или они познатији: "Ајде село да селимо/ Где ћемо га населити/ Међу ноге девојачке/ Та ту може село бити/ Има шуме, има воде/ Има земље за орање"...
СМЕХ И ХРАБРОСТ
Смех је био савезник и мудрости и храбрости, јер је и сам био у стању да буде мудрост и храброст. Захваљујући хумору и смеху, наш народ се није уплашио пред растућим неприродностима или апсурдностима које су, као какав невидљиви зид, сужавале ионако сужене животне просторе, пише Мисаиловић.
Б. Ђ.