На представљању књиге, осим аутора, говорили су Јован Вучковић, новинар, и Петар В. Арбутина, извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига.

Књига је објављена у колекцији „Слика и реч“, а њена уредница је Татјана Чомић. Драган Боснић је фотограф, новинар, карикатуриста и дизајнер, а монографије које је опремио сликама одавно је престао да броји.

Арбутина је напоменуо да ова књига почиње метафором „калдрме“ у Скадарлији и да она показује дубински однос аутора према Београду, подсетивши на то да је Драган Боснић уједно и дугогодишњи сарадник Гласника, чије многе књиге је улепшао својим фотографијама.

„Ова књига је и рефлексија оног што је он као фотограф и репортер радио, а мени је посебно драго што сам се и сам пронашао у појединим њеним описима, док је Гласник одавно препознат као издавач великог броја књига о Београду“, казао је Арбутина.

Према речима Арбутине, Боснићева књига је прича о граду који није имао велике зграде, већ велике људе. Он се осврнуо и на језичку димензију књиге, цитирајући Исидору Секулић која је посебно указивала на значај језика за један народ.

„Ова књига, описујући једно време и дух једног града, заправо успева да покаже то да је један град велики онда када је способан да прихвати свакога ко у њега дође, али и када му уједно дозволи да остане веран својим коренима“, истакао је он.

Вучковић је констатовао да се све мења, а да само калдрма остаје иста, напоменувши да је у свету последњих година актуелан тренд поновног калдрмисања улица, премда је она у овој књизи само метафора која се наслања на познату реченицу Душка Радовића о Београду: „Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду може сматрати да је за данас довољно постигао у животу...“

„Ово није само књига о Београду и Београђанима већ и о једном времену и догађајима који су га пратили, а који су данас прошлост; она је, стога, и слика једног времена којег више нема, и у функцији је покушаја да се оно сачува од заборава“, рекао је Вучковић.

Боснић је признао да је доста размишљао о томе да ли су приче које је он представио у овој књизи довољно занимљиве за то да једна књига буде објављена, али и да је, затим, схватио да је свачија прича на свој начин интересантна.

„Други разлог за објављивање ове књиге била је свест о брзини протицања времена у свету у којем данас живимо“, образложио је он.

Боснић тако, примера ради, пише да до средине шездесетих година Београд није био велеград, ни просторно ни бројчано, да је на Новом Београду било само неколико старих павиљона. Земун је и тада био варош за себе, строго одвојен од новог и старог Београда, а Баново брдо, Карабурма, Раковица и Бањица била су мала насеља на далекој периферији града. „На београдску калдрму долазили су само појединачно будући студенти, који су касније с академском дипломом ту и остајали. Масовно насељавање периферних београдских брда почело је почетком седамдесетих година. До тада је већина улица већ била калдрмисана“, пише у првој причи у овој књизи.

Боснић је признао да је рад на овој књизи представљао нешто ново за њега, имајући у виду то да је досад писао махом репортаже, у којима није било места за појединости које је сада могао да смести у једну књигу.

„Срећући бројне људе с њиховим причама, схватио сам важност тога да они буду сачувани од заборава, па тако и прича о београдској калдрми које више нема и времену које је данас прошлост“, закључио је он.

Приче Драгана Боснића својеврсно су путовање у прошлост, које наговештава узбудљиву авантуру дечака рођеног и одраслог на београдској калдрми шездесетих година прошлог века. Нова генерација која стасава у то време и која није памтила минули рат покушава да кроз живот гази играјући се и стварајући нови дух града. Боснић познаје прави израз лепоте Београда онда, али и сада када је асфалт увелико заменио калдрму, јер су, према речима Жака Превера, најбољи познаваоци града „они који су му жртвовали своје кораке расипајући их нештедимице“.